ako su informacije na klik
Program „Unapređenje upravljanja zemljištem na lokalnom nivou u Republici Srbiji“ u ime Savezne Republike Nemačke sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije. U okviru ovog programa od 2013. godine realizuje se projekat „Ruralni razvoj i efikasno upravljanje državnim poljoprivrednim zemljištem“, čiji je cilj efikasnije, jednostavnije i transparentnije planiranje korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta.
Primena Geografskog informacionog sistema jedan je od više segmenta ovog projekta, koji finansira nemačko ministarstvo za ekonomsku saradnju, a delimično i Evropska unija. Trenutno se Geografski informacioni sistem primenjuje u 30 opština, s tim da se taj broj uvećava svakog meseca. Cilj je da ovaj sistem u što skorijem roku počnu da koriste sve lokalne samouprave.
Opština Beočin jedna je od sedam opština koje su 2014. godine među prvima uključene u program izrade Geografskog informacionog sistema za upravljanje državnim poljoprivrednim zemljištem. Prve dve godine pilot-projekta protekle su u programiranju i testiranju praktične upotrebe sistema i ubacivanju podataka.
„Teritorija Opštine Beočin pokriva 186 kvadratna kilometra, a udeo poljoprivrednog zemljišta u toj površini je oko 8.000 hektara. Od toga, državno poljoprivredno zemljište pokriva oko 1.720 hektara, od čega je od 600 do 700 hektara zemljište koje se zaista može koristiti u poljoprivredne svrhe. Parcele na toj površini predmet su javnih licitacija za zakup, koje opština ima obavezu da organizuje najmanje dva puta godišnje“, objašnjava Jelena Pašćan, šef Službe za lokalni ekonomski razvoj Opštine Beočin, i dodatno nas upućuje u to kako je ta procedura izgledala ranije: „Da bismo oglasili licitaciju, neophodni su nam podaci o državnom poljoprivrednom zemljištu koje može biti predmet nadmetanja za zakup. Selektovanje tih podataka iz spiskova koje dobijamo od Ministarstva poljoprivrede to jest Republičkog geodetskog zavoda ranije je bilo jako komplikovano, ali i neefikasno jer su „eksel“ tabele sadržale samo podatke o broju i veličini parcele. Da bismo što bolje uradili svoj posao, dovijali smo se kako smo znali i umeli, izlazili na teren i koristili mapu Republičkog geodetskog zavoda. Ja sam, na primer, zamolila kolegu da mi napravi mape sa obeleženim parcelama da bismo se i korisnici i ja lakše snalazili. Cela kancelarija mi je bila zatrpana tim velikim papirima, a opet je bilo komplikovano da vidimo gde se šta nalazi, a nisam mogla ni da tako prikažem sve parcele!“
